“Živećemo na čak šestom spratu. Ima i lift!” B-zgrade su izgledale tako grandiozno jer u Jagodini nije bilo viših građivina. Preselili smo se u jesen ’93. Nisam želeo da promenim školu zbog ekipe iz bivšeg kraja. U “Radi” smo i dalje bili svi na okupu, a sama pomisao na prelazak u “17. Oktobar” bila je neugodna. Većina meni poznatih iz te škole bili su antipatični. U svojoj ekipi uživao sam sigurnost koja je proilazila iz višegodišnje kontrole i nedostatka realne konkurencije - bar po pitanju statusa. To bih izgubio prelaskom u novu školu, morao bih da krenem iz početka. Odjednom su mi klempavi Pera, debeli Ikica i delikventni Košić postali draži nego pre.

Hodao sam po dvadeset minuta do škole i nazad. Baza je bila kod babe i dede. Tamo su bili dedinih pet kinti koje dobijam svakodnevno, babini sendviči i moj verni BMX. Odatle su i školsko dvorište i S-zgrade na samo par obrtaja pedale. To je omogućilo održavanje starog društvenog poretka.

Inicijalni kontakt sa nepoznatom decom van komšiluka i bez posredstva porodice, nije nešto čime sam umeo da vladam. Različite ekipe iz B-bloka proučavao sam dugo sa svoje nove visoke terase. Ptičja perspektiva davala je odličan uviđaj - ko je vuk a ko ovca. Jednog prolećnog dana usudio sam se da siđem. Plan je bio da se infiltriram u određenu ekipu tako što ću se motati oko njih sa svojom ganc-novom fudbalskom loptom koju mi je deda doneo iz Leeds-a, i čekati da mi se obrate. Nakon par međusobnih komentara odlučili su da me ignorišu. Moja pasivna upornost je izazvala neočekivani udarac nogom u leđa. Izgubio sam dah i prosuo se po betonu. Nisam uzvratio. Da udarim devojčicu? To nije dozvoljeno! Šokirao sam se kada sam shvatio da su je ostali dečaci nahuškali. Smilja je bila par godina starija i ponosni nosilac crnog pojasa u karateu. Njena reputacija je bila opravdana, a moja uništena. Pokupio sam se i vratio se svom izolovanom nadgledanju sa terase.

Od tog dana pa nadalje, Pikuša je bio jedini lik koji me je pozivao u igru. Ubrzo sam saznao zašto su ga mnogi drugi izbegavali. Bio je apsolutno nepredvidiv i skoro svaki napukli prozor u kraju je bio njegovo maslo.

Miljana je već bila uspostavila svoje B-veze. Njeni su zagazili u pubertet i delili se u plemena prema muzičkim preferencama i zapremini vazduha u đonovima. Dve ekstremne partije bili su neo-pankeri i ortodoksni dizelaši. U kraju ih je bilo po nekoliko primeraka od obe sorte.

Gibec je imao reputaciju ludog skinheada. Mile Guska je bio prototip jaša-upasana-u-trešu zeldija. Ludi Stefa je imao tri zuba u glavi i nešto više krivičnih prijava. Najprikladniji nadimak imao je Babunac.

Miljanine priče o njima bile su fascinantne, međutim, svesno sam ih zaobilazio jer su me često provocirali pokušavajući time da zadobiju njenu pažnju. Već je bila stasala u lepoticu. Svojim plemenskim obeležjima izazivala je interesovanje u svakom čoporu. Furala je dugu prirodno-plavu kosu, Levi’s 501 i Air Max 2. Bila je zaljubljena u Axl Rose-a.