Da li neko od ovih prepadnutih prolaznika stigne da primeti život koji ključa u meni?

Prvi korak iz lifta - već imam zalet. Tup udarac dlanovima o ulazna vrata - prelećem preko stepenica, grmim preko ispucalog asfalta ispred zgrade.

Znam, oni ne vide moja krila. Oni stignu da primete samo moje apsurdno široke farmerke koje u munjevitom slalomu nestaju među parkiranim automobilima.

Stižem do ulice, prelazim na uglačani asfalt. Prestajem da zamahujem. Otvaram dlanove, osećam vazduh kako struji među prstima. Prepuštam se. U raketi sam koja napušta zemljinu atmosferu. Ulazim u bestežinsko stanje. Dom je ostao dole, daleko. Van dometa sam.

Lansirani pubertetlija je trenutno slobodan. Molim vas pokušajte kasnije.

Hvala!