Pošao sam u peti razred. Stigla su me takmičenja iz matematike. Miljana je već do tada osvojila nagradu na saveznom nivou, proglašena đakom generacije i bila oslobođena prijemmnog ispita za upis u gimnaziju. Od mene se očekivalo da zaslužim slične rezultate, a po mogućstvu i bolje jer je meni bilo dostupno Miljanino mentorstvo.

Svi ti dugi i teški zadaci čiji model problema je trebalo spoznati, razumeti metod rešavanja, prepoznati isti model u drugim zadacima, pa ponoviti metod rešavanja sa onoliko zadataka koliko je dovoljno da se vreme razmišljanja svede na optimalni minimum iliti uz granicu automatizma.

Otac je rukovodio mojim pripremama. Govorio je - “Tačna postavka zadatka je pola rešenja”. Ironično - moja postavka prema takmičenju bila je fundamentalno pogrešna.

Problem je bio dokazati da vredim, tačnije - da vredim dovoljno. Model je bio očev sistem vrednosti -njegova matrica uspeha, a njegov metod - njegovo shvatanje uloge roditelja. Moja postavka je bila da ne vredim dovoljno i da nisam kvalifikovan da se takmičim. Rešenje je bilo da paranoišem i čupam kosu.

Duboki strah od oca, odnosno od posledica njegovih reakcija, bio je van domena racionalnog. Teško ga kvantifikovati po bilo kojoj realnoj dimenziji. Sa druge strane, sve pretnje i sankcije zvučale su veoma racionalno i njihova asocijacija sa budućom patnjom bila je veoma realna.

Po povratku iz škole na radnom stolu zatekao bih zbirku i u njoj desetak zaokruženih zadataka sa takmičenja od prethodnih godina. Podrazumevalo se da mu javim kada završim. Nije išlo. Počeo sam da sabotiram samog sebe. Šansa da naučim, rešim zadatke i eventualno uspem, užasavala me je više nego neuspeh.

Sabotaža se odigravala na podsvesnom nivou. Svesni odgovor tj. moj narativ bio je:

Bio sam u stanju da satima gledam preko zbirke, kroz prozor, i da se samo-sažaljvam. Čekao sam da prođe vreme. Uskoro bi postalo kasno, a on nije odobravo učenje u večernjim satima - “Ujutru se bolje pamti!” Neka misli da bar pokušavam… Noćni san je osigurana prilika za beg.

“Nisi ni postavio zadatak? Šta si radio do sad?” Bio je razočaran. Coktao je. Mrštio se. Usledila bi duga tišina.

Svaki put kad bih čuo vrata od lifta pa zatim zveket njegovih ključeva panično bih se preslišavao da li radim nešto što on ne bi odobrio - gledam tv prepodne, igram se, ne učim, ne čitam, ne vežbam zadatke. “Radi nešto korisno!” - rekao bi dok mi otima daljinac.

U šestom razredu sam dogurao do republičkog takmičenja. Rezultat: NULA BODOVA. Deset godina kasnije skupio sam hrabrosti da mu priznam da nisam ni pročitao zadatke. Puna dva sata sam samo posmatrao ostale takmičare i profilisao ih u svojoj mašti. Ponosno sam predao praznu vežbanku.