Mokar. Sitan. Pesak. Tu sam. Stojim. Okružen beskrajnom ravnicom. Pogledom pratim treptaću svetlosnu traku u kojoj se sunce reflektuje na površini reke. Na toj traci, samo par metara dalje, blagi talasi se obijaju o kolena žene čije telo mi se pred zaslepljujućim suncem ukazuje kao crna silueta. Ne obraća pažnju na mene već govori nešto, kroz smeh. Iz Jagodine je. Bez sumnje. To je taj naglasak. Prestaje da se smeje i naglo menja ton. Upravo je shvatila da je lupila neku glupost, da je snimaju i da je već u živom programu. Nastavlja da govori poput spikerke na tv-u. U glasu joj se nazire nesigurnost. Na ivici je da opet prasne u smeh. Ovoga puta zbog blama.

Ulica? Cesta! Prodavnica? Trgov’na! Sve izgleda kao sredinom devedesetih. Kao kad sa zadnjeg sedišta stare Lade prepoznam vodo-toranj, kad stignemo ispred raskrsnice kod škole, i baš onda kad tata pre skretanja naglo uspori, a ja brzo spustim prozor. To je taj miris đubriva i suve deteline. Silaš!

Sada sam tu, na centru. Sedim na bicikli okrenut u smeru ka našoj kući, prema silosima. Iza tamnih drvoreda sa obe strane ne vidim nikog, ali zato slutim hladne prilike staraca kako sede na niskim klupama ispred svojih kuća. Većina su sami dok poneki sede do svojih prvih komšija. Nepomični upijaju monotoniju koja kao da svakim novim otpozdravom prolaznika otkucava preostalo vreme. Čekaju. Njihovi pogledi su se odavno predali konačnosti. Pre toga videli su svašta. Dva rata, a između njih jedan marljiv život. Taj život bio je zemlja. Ta zemlja se merila u jutrima. Ta zemlja je tuđi život sada. Njima su jutra ostala za čekanje.

I dalje sedim na bicikli. Sa obe ruke na volanu, jednim stopalom na pedali, a drugim na asfaltu. Znam! To je onaj trenutak nakon što za stolom u šupi jedva sažvaćem meso i krompir koje je baba pekla za naš doček. Nakon što se opet divim dedi jer ima izuzetno taman ten i neverovatno snažne ruke, dok on sedi sa oba lakta na stolu, celim torzom nagnut iznad svog tanjira, i smeje se slatko dok sluša oca kako mi opet pridikuje jer ne cenim retki kvalitet hrane koja mi je pred nosom. Nakon što protrčim po dvorištu i uznemirim svu živinu. Nakon što prebrojim svu stoku u štali i oboru. Nakon što se popnem u prikolicu. Nakon što dobijem dozvolu da uzmem biciklo da se provozam po selu.

Tu sam. Na centru. Nešto fali u celoj slici? Jovana! Da! Ako sam ja na stričevom biciklu to znači da sam stigao do njega prvi. To znači da sam pobedio u trci od šupe do prostora tamo iza velikog traktora, između panja za cepanje drva i naređanih cepanica. Dakle, Jovana bi trebalo da je pored mene, na babinom biciklu. Nije. Gde je?

Posežem za telefonom u svom džepu. Želim da fotkam ovaj prizor i pošaljem joj na Viber. Dok držim telefon pred sobom, prikaz na ekranu počinje da se menja. Nestaju drvoredi. Kuće se urušavaju. Nema više ni ceste. Ni bicikla. Nisam više mali. Zaboga pa ovo iPhone 6! Jebo te! Čekaj! Ne! Ne! Ne! Jovana je u Švajcerskoj. Nismo se čuli već par meseci, otkad mi je javila da je strina bolesna. Pod nogama mi ostaje samo mokar pesak.