“Kao da smo u filmu” - reče Desk dok je Tea mirno posmatrala sebe u ogledalu. Na trenutak joj se pogled zaledio. Desk je potegao rakiju. Izgledao je kao da je ispao iz veš mašine, negde u pola programa, pre ispiranja. Drugom rukom je gladio svoje brkove. Telo mu se njihalo kao da mu u glavi svira totalno druga muzika.

“Nino je baš lud lik” - rekoh.

Desk podiže obrve i reče -“Ma brate, znaš ono kad zoveš ortaka da idete negde. Na neku bleju, izložbu, žurku ili štagod… Znaš kako je to proces praćen rafalom suvišnih pitanja i komantara tipa: 'Ko još ide? Nećeš kolima? Koja ekipa će biti tamo? Uh, ne znam, još se raspadam od sinoć. Gde je beše to mesto? Koji prevoz ide do tamo? Ova kiša smara. Nisam pri kešu. Jel ti planiraš da glaviš tamo ili? Aj javim ti za čuku vremena…' I tako za čuku i po vremena ti njega ponovo cimaš, a on ti se ne javi nego ti deset minuta kasnije pusti sms tipa:

'brt zabo sam ispred kompa. mrzi me da se pomerim. cimam te sutra za kafu neku preko dana'

E, sa Ninom nema tog filma. Njega cimaš u po dana ili po noći, ne pita te ništa. Ni gde, ni kako, ni zašto. Samo kaže “Za petnaest sam ispred!” Uvek je pozitivan, i uvek je u priči. Znam ga još iz vrtića, brate. Uvek je bio takav. Obožavam ga."

U “Malom Amsterdamu”, kako je Sever krstio radnu sobu, dimna zavesa je postala gušća i od Šmirgline brade. Vuk je pričao uporedo sa sobom i sa ostalima tako što je prvi komentarisao sve što prethodno izgovori i na taj način dopuštao sagovornicima da samo klimnu glavu u slučaju da se slažu sa “obojicom”. Izgledalo je kao da je u nekom trenutku samootkrovenja, zatečen situacijom. Ratz je nešto dobacio iz ugla sobe. Nisam ga čuo, ali sam prećutno klimnuo glavom u nedostatku interesovanja. Šmirgla je virio iza Vuka. Izgledao je kao hologram. Toliko odsutan da ti se čini da ladno možeš da prodješ kroz njega. Njegovi podočnjaci su bili tako garavi i nabrekli, kao onaj vlažan soc u filteru za kafu koji bacam svako jutro. Taj soc je nešto kako bih zamislio kremiranu jetru Paje Vujisića. Pogledao sam ka prozoru.

Jebo te, da l' je moguće da je sve vreme otvoren? Setio sam se venčanja na kojem sam bio pretprošlo leto, u Morinju. Tamo sam upoznao pola ove ekipe.

Jebo te, da l' je moguće da su se već razveli? Izgledali su kao najsrećniji par na ovoj planeti na kojoj su samo u prolazu.

U hodniku ispred Malog Amsterdama neki lik je objašnjavao tetovažu sa svoje podlaktice. Nisam ga slušao. Zasmejao me je njegov imidž. Pomislih kako me tetovaža podseća na neku od onih Vans znojnica koje su se nosile u srednjoj. Tea mu je dobacila da liči na Post Malone-a.

“Kakav kliše, svi imaju potrebu da mi kažu da im ličim na nekog”- reče on.

Sa drugog kraja hodnika začuo se Ninov manični smeh dok je prilazio liku sa tetovažom. Pomislio sam da ga poznaje, te je iznenađen što ga je sreo.

“Ma jel to Jurij Gagarin?” - zaurlao je dok je prstom upirao u njegovu majicu. “Jeste! Aaaaa ne seri brate, pa vrh!” - reče Nino i u nekom polu zagrljaju nasloni čelo liku na grudi, tačno na Jurijevu facu. "Pa ja živim u toj ulici ceo život!”

Svi smo gledali Nina koji je izgledao tako bezbrižno, kao da je u zagrljaju svoje rođene majke.

“Ovaj lik je lud” - dobacio je Sever koji se sa oba lakta klatio na šanku.