Kaiš. Široki, od prave kože, masivni, kaiš. Ako oba njegova kraja spojiš jednom šakom dok ga drugom uhvatiš na pola dužine, pa iz položaja u kojem ti se obe pesnice dodiruju kreneš naglim pokretom da ih razdvajaš do trenutka njegovog maksimalnog napona… PLJAS! Slobodne polovine se sudare uz oštar prasak koji kao filmska klapna najavljuje početak kulminativne scene.

Adrenalin hitro kreće sa pripremom kaskadera za sekvencu koja sledi. Kaskaderu je lako. Režiser i on sarađuju dugo i razumeju se bez progovorene reči. Njihov odnos je tehnički - čista rutina. Međutim, pravi dramski izazov je trenutak koji prati Veliki Prasak. Za glumca taj kadar traje večno. U njemu sve nestaje i ponovo nastaje. Kamera ne može to da zabeleži. Režiser uvek previdi tu ekspresiju. Glumcu je teško da izađe iz uloge dugo nakon izvedbe. Izoluje se i ne dozvoljava nikome da ga uznemirava. Kaskader se oporavlja uz ketering… Nekoliko šotova dopamina za kraj snimanja.